Život mi je darivao ljubavi
što večito hlape kao jutarnja magla,
i one zbog kojih srce progovara
tišinom što miriše na večnost.

Podigoh visoke, zapuštene zidove
oko srca u teškim lancima vezanog,
da sačuvam krhotine prošlih snova
od novih oluja i neizvesnih koraka.

A onda – ima nešto u tebi,
beskrajno i zauvek budno,
što me dotače kao prva svetlost,
kao da smo iz istog semena nikli
u nekom davnom, zaboravljenom vrtu.

Kad je vetar zaljuljao zvezde,
doneo te kao dalekog putnika,
da mi razneseš strahove sa praga,
da rasturiš senke starih ljubavi
i lagano, bez buke,
priđeš srcu koje je zaboravilo da veruje.

Svaki tvoj krhki dah
među našim poljupcima
ušiva daljine zlatnim koncem,
pa nestajemo u sopstvenom svetu
bez imena i bez traga.

Dopiru tvoji otkucaji
do predela oko moje duše —
i na istom jastuku,
u istoj noći,
tišina postaje večnost.

Ernestina Suljić