Dugo sam naseljavao isti ugao tvrđave

Davno podignute na mestu

Neke prastare tuge

I gledao druge

Kako beže od moje senke

I od krika što se taloži u zidove

Nisam imao gde

Nisam imao kome

Zaborav je dodirivao pukotine kamena

Kao što se dodiruju usne

Dvoje ljubavnika

Došla je kad sam se prestao nadati

Kada sam počeo da sumnjam 

U njeno postojanje

I bila je lepša od svake metafore

Od svakog pokušaja da se cela obuhvati

Nije došla kao slučajnost

Već kao zahvalnost

Vatri

I kao plod 

Iz izmišljene bašte

Koji tek u punim ustima sazri

Bila je jedini mogući ishod moje mašte

Bila je bolja 

I potrebnija od hleba

Na stolovima fizičkih radnika

S rukama ogrubelim od šljunka i kreča

Što podižu kuće dok im kosti pevaju od umora

Bila je stvarnija od svakog snoviđenja

U njoj vidim sve što sam branio

U njoj se reči 

Među sobom zagrle

I porode sasvim novo značenje

Željko Medić Žac