Biće to sasvim običan utorak

I ti ćeš se zateći 

U gradu

Kojem ne znam ime

Ili ga još nema na mapama

Ili sam ga izmislio na časovima istorije

I zastaćeš na sred ulice 

Tačno u podne koje tvoju senku ne poznaje

I odustaćeš od mene kao što sam i ja odustajao od poezije

I biće sunce

Kao pečat na pismu koje ne stiže

Iz neke udaljene provincije za koju se više ne ratuje

I biće oblak beo

Baš kao onaj kojeg smo gledali zajedno

Upirući prstom i pokazujući oblike u kojima samuje

Biće to sasvim običan dan u nedelji

Bilo kojeg meseca u godini

Bilo kojoj

Ali ne ovoj

Zastaćeš

Na mestu gde te nikad nisam odveo

Ne prepoznajući više u meni ni boga ni ljubavnika

A toliku sam večnost u tebi proveo

I odustaćeš od mene

Kao što se odustaje od bakarnog novčića

Ili od rukopisa iz staroga veka u kojem su slova oslepela

I biću ti dalek kao prva pesma

Koju si naučila napamet

Još kao devojčica

Koja si bila i koja je došla iz nekog sela

Moje vreme ide brže od mene i od moga krika

S mojih reči otpada meso

I rečenice

Gube dodir sa značenjima

Na mene je pokuda i povika

Bio je to sasvim običan utorak kada si rekla

Da ne smem ovako da potonem

I da zlu misao

Odložim makar na sat vremena

Zato što me voliš puno i zato što ti je do mene stalo

I bila je noć kad sam te terao na spavanje

A ti si htela da razgovaramo

I ponavljala si

Još malo... još samo malo

Željko Medić Žac