Dugo smo gradili ovaj januar od snova i čekanja

Kao malu brvnaru u sred planinskih šuma

U kojoj će vreme da se zaustavlja

A onda ta reč 

Koja dođe iznenada i niotkuda

I koja me kao odapeta strela pogađa

Bilo je to kao da je izaslanik iz udaljenih provincija

Proneo vest o skoroj propasti carstva

U kojem sam zajedno sa tobom 

I vlastodržac i podanik 

I sluga

Tišina koja zatim sledi

Bila je gora nego najteža optužba

Ja sam se za tvoj odlazak 

Pripremao od našeg prvog susreta

Jer neću da me biraš iz navike ili osećanja duga

Neću da ti budem teret na grudima

Već vazduh u tvojim plućima

Shvatio sam prekasno 

Da najviše te gubim kad najjače te stegnem 

U uzaludnim pokušajima da te zadržim i sačuvam

Ponudio sam ti svoju odsutnost kao dar koji se ne odbija

Jer bolje je otići kao onaj koji je voleo previše

Nego da se pretvorim u senku

Po uglovima soba

Već sam se učio zanatu nestajanja i sporom nauku odlazaka

Moja je mera mnogo veća

Od nekoliko sati mog tajnog prisustva

I zato neću da ti budem tek običan ljubavnik 

Ako ti uz to nisam i ljubav najveća

A onda si me pozvala

Iz one pustoši kakvu samo reč ostavlja

Da se opet sretnemo u prostorima tvojih odaja

I bilo je vino

I bila je postavljena večera

S tajnim začinima koje mi nisi otkrila

Sve dok nije došlo do potpunoga pomirenja

I tada si tek priznala da si mi u jelo

Nehoteći dokapala pregršt svojih suza

Željko Medić Žac