na pokidanim brezama vise beli čaršafi

to ih majka prala od umornog puta

na mojoj završnoj godini master rada

zima je odavno bacila kroz prozor vatru

a kako bih se ogrejao da nema prave ljubavi

i smrt više ne boli ako nije ona prava i jaka

kafa ima ukus gorčine i bola u šoljici zrna

a ljudi su asocijalna stvorenja u svojoj patnji

ako još jednom pokušam da probudim vuka u sebi

ovu ću zimu ostati bez kuće i snega da mi provetri dušu

lovačke pse sam pokrio onim belim čaršafima da se ugreju

dok ispijam gorčinu crne kafe neko mi donosi poruku

opet novi paket stare ljubavi i voz koji putuje za Prag

meni Beograd prija u nekom svom modernom aktivizmu

kada hoćeš sa nekim da popričaš a on ti okrene glavu

znam zima je uvek takva kada očekujem Deda Mraza uponoć

Srecko Aleksic