Istom brzinom su vozili, istom pravcu usmereni.

Odjednom on zaustavi

Ona ga pogleda i nastavi

Nije imao problema sa motorom ni ulicom

Podigao je ruku, spustio kacigu

Mahnuo joj da se približi.

Dva-tri metra unazad i eto ih zajedno

Gurnu prste u novčanik i pruži novčanicu

Ne onu za hleb dovoljnu, mnogo mnogo vredniju

Koji je osmeh razneži!

Koje HVALA puno osećaja.

On uzvrati glasom anđela:

“Moja je ćerka tumor mozga operisala pre pet-šest godina.

Hvala Bogu, dobroćudan, benigni

Ali stalno se mora kontrolisati, neprestano pratiti neće li laserski nož zatrebati…

Od tada, kako te vidim ja prikočim i uradim što i malopre

Nisi zapazila?”

Ona spusti glavu i seti se:

Da, jeste, on je, on!

Postalo je tako obično

Samo bi ga pozdravila BRAVO, BRAVO, DIVAN SI

Eh, danas su rizikovali

Danas ih je mogao neko kolma udariti

Ali najzad su postali pravi prijatelji.

Od sada će na njegovu malenu još neko misliti

Gospode-

iz ljubavi on misli na sve tužne tako teško obolele!

Marina Adamović