Nisam te zaboravila,
nisam ni pokušala.
Samo sam naučila da dišem
otkad si otišao,
da smehom krijem ono
što pod kožom tiho drhti.

Kad vetar zaduva s juga,
već znam —
to nije samo vetar,
to je glas tvoj,
tih i topao,
što mi noć razveže u suze.

Dlanovi su mi zadržali tvoje obrise;
sećanjem ih nežno grlim.
Usne, na pragu reči,
nikad izgovorenih.
Samo srce zna
kako je teško biti budan,
a ipak te sanjati.

I svaki put kad lišće padne,
u meni se nešto probudi,
neki čudan nemir,

kao da kročim na isti put
kojim si otišao,
a ostajem na mestu —
između onog što jeste
i onog što je moglo biti.

Ne, nisam te zaboravila.
Samo sam naučila da živim
s tobom — u sebi.

suverena