Ispunjava sve pukotine na zidovima moje samoće

Tako što je volim u tajnom prostoru

Ispod podnevne senke

Gde se ruka bori s vazduhom da je dotakne

I sve je tu

I bol

I zvezde

I strašna lepota

I reč koja nije potrebna

Ona je sočni plod u mojim ustima

I njena su bedra korenje

Koje hoće 

Iz zemlje da se iščupa

Biću stub na kojem njena težina počiva

Toliko smo potpuni

I neizbežni

U svemogućoj vatri

Kao tela od bronze u koje munja udara

Željko Medić Žac