I

Zbog svih pitanja koja nisam umeo da postavljam

Došla je kao tajna što se usnama otkriva

I oči su njene bile pune tame 

Koju nije birala

A koja je tražila da bude odagnana

Glas joj je bio šapat

Koji moli za dozvolu da progovori

A ja sam stajao pred njom sa željom da je sasluŝam

I bio sam svetionik 

A ona je bila brod sa izgrebanim bokovima

I napuklim kormilom što škripi pod olujnim vetrovima

Video sam talase

Kako je vuku u tamne dubine

I kako zaboravlja da diše pod vodom

Nebo za nju više nije postojalo

I sve je bilo izgubljeno

A jedini horizont

Bilo je dno

Zavoleo sam je pre nego je sebe zavolela

Pre 

Nego što je poverovala 

Da zaslužuje ljubav koja ne boli

I koja od nje ne traži da sagori u ime sunca dalekog 

II

Kada sam je upoznao 

Bila je rukopis prepisan tuđim rukama

Čiji sam smisao hvatao u prazninama između redova

Bila je knjiga koja se teško otvara

Kada sam je upoznao

Brisala je tragove svoga postojanja 

I izvinjavala se svetu za prostor koji zauzima

A ja sam joj govorio 

Da je planina - a ne prašina

I da je savršena oluja - a ne pustinja

Da je nikad ne može biti previše

I kad hoće da vidi svoje lice

Neka se pogleda onako

Kako je ja gledam

Jer video sam ženu

Koja je oduvek bila plamen

Samo je zatrpana tuđim pepelima

III

Sedeo sam pored ruševina 

Koje je nazivala svojim imenom

I nisam joj govorio da bilo šta zaboravi

Jer takva se tama ne zaboravlja

Već da prežali onu koja je nekad bila

Kao što se plače za izgubljenom 

Otadžbinom

I da uči azbuku sopstvenoga glasa

I da je reći drugima 

NE

Rečenica potpuna i moćna

Bio sam prvi 

Koji je pitao šta je to što ona želi

I čekao sam odgovor vredan dugog čekanja

Jer ta želja pokazuje sever njenog bića

I ono mesto koje od tada biram 

Za svoja prebivališta

Željko Medić Žac