Prošlost me zove, srcem paradira
Iz dubina zaborava slike raspliće
Voljene koji s one strane mašu
I zidove, bele, što na kreč mirišu
Kauč rasklopljen, na jednom mestu ulegao
Sto drveni, teški, što mu se boja poderala
Stolice tamne, vremešne, vesele dok se ugibaju
U uglu peć na drva i ćunak što pomalo pušta
Dok vatra greje i pucketa i kresi po uglovima naše senke
Pod od dasaka obojen nekom žutom farbom,
što pod koracima uzdiše i čuva noge da ne nazebu
ruke žuljevite, brašnom natopljene
kako preko stolnjaka testo razvlače,
pa sve u krug oko stola, u providne kore nastaje
široko lice i dva braon, pametna oka
punih usana i kosom ispod marame
kosu koju nikada nisam videla puštenu i slobodnu
a marama na pero i čvrsto vezana ispod brade
i miris paprika i pasulja i đuveča i vrućeg hleba
i one kriške natopljene nadom i namazane mašću
sa malo crvene paprike za put u detinjstvo
poderanih kolena, i oguljenih prstiju od klikera
i kopanja tunela u pesku, večnih igara
tu u dvorištu, gde je čitav moj svet rastao
uz jabuke i breskve i s kokošima jurio
da u budućnost se upiše i poleti
poput orla vine svoja krila do sunca i zvezda
i rasprši se kao kometa u milion padalica
što okrenuše krug po obroncima života
i vrati u to toplo krilo, na početak mojih nada
na prvi pogled, na prvi uzdah, na rođenje moje
i prvi KRIK....

Malaino