treba li mi
prijatelju smiješ mi se
a ja ne mogu iz tog čvorišta
ostavljenog u suzi i smijehu
ne mogu iz glasa korijenja
crnog i tajanstvenog
sam sam kao uzdah koji
kao da stoljeća ponavljaju
nad suhim poljima žita
ne već je ispijeno golo nebo
nad stradunom i gledam
za tragovima lišća koje je voljela
trebaju li mi vode koje val podiže
i razlijeva žalima bezglasja
treba li mi šapat palmi iza mostova
što ostali su nepremostivi
i bez glasa jer na njima ni u
bijelim irisima nikad je
nisam ljubio
ni na kiši na kraju ljeta kad božuri
se igraju s vjetrom u lepršavoj haljini
kad makovi crveni se razliju
glatkoćom neba i uzglavlja
zaspalog u istom čvorištu
per omnia seacula
gde počinje ljubav ...
vsak verz zlato sije. zelo lepo, nežno in močno. kot jutranje sonce.
lp,
m.
Tudi mene se je dotaknila tale poezija.
Bi izpila nebo.
☆
Miko i Maša, hvala vam za pažnju i dojmove.
Lp,
MP
Spomini, ki so močnejši od človeka in ki uprizarjajo bližino ... čestitke,
lp, Ana
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: mirkopopovic
- 13. 08. 2024 ob 16:31
- Prebrano 327 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 128.42