zastanem
pred sobnim bljedilom zidova 
čini mi se da sam oduvijek
nešto čekao u tom pejzažu
kojeg brzo ispija dan

okrenem se
za jatom koje se ne vraća
zapitan pred sutonskim brzacima 
pred korijenjem žalosnih vrba
pred najavom kiša što do besvijesti 
lišće listopadno ispiru – odlazi li sve
ili se samo novi oblici formiraju
dok rukopis praha ispliće
novo lišće romor i tišine
iz kojih proviruje
prastari ulični sat
i u neznanom trenu čujem
njegove otkucaje

mirkopopovic