Osećam da me ovaj grad nečim zadužio i plačem,

tu sam prvi put (i) zaplakao, dotaknuvši vazduh

dok su me blago golicali radoznalog, golog i nečistog

prvi put netremice razgledao svet

ali najdublje pamtim daleki, prodirući urlik  

nosili su me preko nabujale mutne reke  

ne, nosila me majka polumrtvog preko kamenog mosta

koji sam kasnije često sanjao ... (ponovo i ponovo)

kameni muk nad mutnom rekom, ukočen od bola

ne razumevajući simboliku, razaznavši snove

dokon, tek u zrelom dobu

dok sam ćutke razmišljao

o simbolici reke koja je nadošla,

hodajući tamo i ovamo ivicom, obalama,   

uzduž i popreko mosta

od oštrog kamena koji blista ...  

jer, uhvatili su me u njihovo kolo da budem niko i ništa

tek sam jednu vražju knjigu bio spreman rado da pročitam

našavši je dockan u grubom drvenom sanduku, 

među raznim možda podjednako vrednim hartijama

i da vam kažem vratio sam se, da se odužim

gradu i mojoj majci, kamenim lukom (opet) idući.

dejanivanovic