Dopuzala sam do papira i pera

izmučena peščanim dinama

na ovim stranicama žeđ je izbledela

moja Tašenjka,

klizi lagano mastilo, papir šuška I šuška

učini mi se,

leti oko mene nošen belim krilima.

Poželeh da ti pišem

iz ovog vrtloga emotivnih slika.

Tašenjka, smenjuju se brzinom

kojom moja noga nikada nije ni sanjala.

Moje je telo hram prepun mozaika,

moje je telo pećina u kojoj odzvanja kap s imenom voda

iskre stalaktiti, stalagniti.

Ponekad pucketam kao drvo sred kamina

onda apsolutno zgasnem

odjekne tišina.

Ponoć je kucnula na ove prozore detinjstva

šapnuvši klatnu

da je još jedan dan skliznuo u prošlost

ostavivši mi na dlanovima sadašnjost,

a šta ću s njom,

moja Tašenjka.

Tražila sam smisao svega

(i ljubav)

previše misterije za ova krhka ramena.

Tražila sam u svim zamkovima sveta;

golim sam rukama sneg razgrtala i led Antartika razbijala;

golim sam rukama arheologom svetskim bivala.

Zaronim Tašenjka u okean

i pitam koralne grebene:

Da li je možda tu sve ono za čim tragam

od embriona do ovih srebrnih godina

i kako i zašto i kuda i gde?

Svugde mi rekoše:

Nije se ljubav ovde skrila.

Za smisao nisam ni hijeroglif dobila.

Znaš me, Tašenjka,

uvek sam golim srcem jurišala

i padala sam dugo ko snoplje žita.

Putovala sam kroz vreme

ni tamo ne nađoh odgovore

po povratku

zrno ljubavi

hađoh

skrivalo se u stanu

samo je trebalo to zrno

posaditi pod rebrom

pustiti da se rascveta.

Zalud sva putešestvija.

Rekoše mi

put kroz vreme ne postoji

i to ne biva

to tvoja luda glava sniva.

Ne brini, Tašenjka

odavno ne marim za pežorative i poglede iskosa.

Tašenjka,

znaš da sam nogu slomila

pritiskajući točak vremena.

Volela bih da ti pišem kako sam je na ulici srela

da mogu sve bih sa onog brda oživela

al mila moja, to ne biva.

Tašenjka,

znaš da bih mojoj maman

svilom mladost na lice donela

u belim haljinama sa njom bosonoga kraj breza igrala.

Ni to ne biva.

Milujem joj sede kose

ljubim, smejem se i plačem

u vrtlogu emocija.

Ne brini, Tašenjka

prošavši ulicom dvehiljadita

na broju februar ubija

pre tačno dvadeset tri točka vremena

kad ćale mi se otrgnu ostavivši me bez pozdrava

išla sam tom ulicom htela ne htela

i neke istine saznala

dok u nama biju srca i njih ima.

E, to biva

boli al biva

i smejaćemo se i plakati

jer nisu zalud ovim drumovima

naši južnjaci hodili.

Tašenjka,

oni su za nas smišljali najlepša svitanja osmeha

oni su nad nama bdili i bdiće

iz nekih drugih i trećih dimenzija

( jer nauka je tako neuka).

I ne bi voleli da vide kako nam s lica otpadaju uveli osmesi.

Znam, pustićemo

so niz lice da se sliva

pustićemo buduću radost da nam vrata otvara.

i to biva.

Ko kroz život bez kašike soli iz oka prođe

to nije čovek to je zmija.

Ne brini Tašenjka

skršila sam ramena

tražeći smisao svega

a tek sam površ zagrebala

i to biva.

Jelena Stojković Mirić

(maj 2023. Posvećeno mojoj N.A.(J.) i mojoj Lj.)

Jelena Stojkovic Miric