Vreme je poljana prepuna crnih rupa
kroz koje ljudi iznenada propadaju.

Vidim u slikama
svoj portret sanjam u frejmovima
koji se turbulentno kreću po mojoj sobi
a zatim padaju.
Sa svojim likom igram se slagalice
najlakše je sklopiti oči
možda zbog toga toliko volim konje
ne umeju da ti podvale osmeh
ispod grive tame
ljigavost im je osećaj ispisan nepoznatim jezikom
nedešifrovanim simbolima

njihove oči kriju u sebi kesten godove
(zato izbegavam pisati asocijacije
konj, oko, kestenjaste
ko bi od toga stigao do drveća i godova.)

Vreme je poljana prepuna crnih rupa
kroz koje ljudi iznenada propadaju.

Reč ti može slomiti ruku
bol je istovetna
reč te može udariti strujom
problem nastaje onog trena
kad nema nikog da te peskom pospe
reč ti može probuditi nežnost
za koju bi se zakleo da je nemaš
u svom tkanju
reč ti može sve loše, sve lepo i sve ništa
zavisi od pletiva.

Vreme je poljana prepuna crnih rupa
kroz koje ljudi iznenada propadaju.

Svi smo mi pale zvezde na ovu crnicu
kao prah
dok posmatramo svetla bilo gde
nesvesno posmatramo sebe
i svako svetlo ima svoje nezapisane romane
zato mi ne ne zbori
da će svi pisati.

Vreme je poljana prepuna crnih rupa
kroz koje ljudi iznenada propadaju.

Pokušavam da razmrsim čvor u glavi
(ili gde već)
upetljalo se par pesama u istom trenu,
sudar svetova
a jedva sam pertle naučila da vežem
vidim ih u slikama
i plima su i oseka
udari talasa o hridi, oluje na pučini
zato nikada nisam prislanjala školjke na uho
čujem sebe iznutra
ponekad mi se učini da mi šušti u ušima

onda se setim

gordija rešim

U sedim vlasima ugodno žive dinosaurusi
meduze se gibaju
u njima živi pra-pra-čovek
kad mu ponestane boje iz korena je ispigmentira.
U sedim vlasima Afrikanac ubira plodove
polarni čovek kroji krznenu zaštitu
kosooki nose svilu
Indijanac iz nepoznatog plemena pravi vigvam.
U sedim vlasima neko pravi piramide
i ostala svetska čuda
jedan pingvin je upoznao papagaja
istim glasom igraju.
U sedim vlasima bliskovremeni srodnici
jedan rodoslov koji sam sebe piše
hromozomi pročitanih knjiga
muzike
zato mi ne zbori
monotoniju krvi
uzmi sedu vlas u kojoj žive milioni unatrag.

U svakoj sedoj vlasi
pročitane funkcije sveta
zbijene u kamen u grlu
kadkad je bolje ne čitati svet
ali tu se ne može ništa
pročitale su ih sede vlasi.

(Vreme je poljana prepuna crnih rupa
kroz koje ljudi iznenada propadaju.)

Jelena Stojković Mirić
Decembar 2022.

Jelena Stojkovic Miric