Kraj označenog drveta iskopala sam
herbarijum za snove, košmare i čudnosti.
Da li je iz prošlosti ili budućnosti
nije utvrđeno.

U njemu, presovani listovi započetih
a nikad dovršenih projekata
(naglašavam, možda iz budućnosti).
Otisci prstiju nisu pronađeni
stručnjaci su zaključili da je zasigurno moj
isključivo po nazivu
dužinom podseća na Huanita Holandez Hoze
i još par kilometara zvučnih imenica.

U njemu, čili i pelin iz čilijevsko-pelinskih časova;
platna sedam puta pet metara bez kapi boje, tačke, linije.

Jasiko moja,
mora biti da se toga sećaš
svedok si, prošlih i budućih vekova
mojih problema sa orjentacijom u šoping centrima,
neprijatnom vrtoglavicom od naglih i brzih promena.
Jedva si me izvukla iz lavirinta
ubrzanog na masa puta svetlosna brzina
jednako je
nema one stare pekare, radnje, ovde je bio butik, knjižara…

U njemu, moje zelene baletanke sa nezaobilaznim kaiščićem
i niklim cvetovima,
uramljena instalacija u debelom ramu.
Onako kako sam želela.
Tu su i naša pisma pisana rukom na papiru,
pored računa samo su ona stizala.

U njemu, salveta od ametista
polarna svetlost uhvaćena čulima
energija dobrih duša;
osmesi voljenih i dragih ljudi
pamučni žig njihove radosti sretanja.

U njemu, darovana rečenica
Ti možeš sve
(u koju sve više sumnjam);
trepavice koje se mrse na vetru
poneka godišnja doba
koja sobom nose svitke bujnih dana;
penkala sa zlaćanim obrisima
poklon one koja još čuva vrpcu
koja nas je spajala.

U njemu, okean slanih bisera.

Piši mi, Jasiko moja,
šta su naučnici iz budućnosti utvrdili
zdravo/nezdravo
rađati ih?
Znaš me, i dalje sam čuvar stava
progutani, usoljeni biseri
izazivaju bolesti i gnoj se razliva iznutra.

U njemu brodovi od papira koji nose poruke;
gradovi čije će me oči ostati željne.
Moje reke nevidljivim mastilom pažljivo mapirane
ako ih ikad zaboravim
poneki oblutak kao hleb mekan;
svetionik sastavljen od kolekcije lampi od krina
koliko puta su mi magle razmaglile.

U njemu, prve pahulje
koje su mi poslali Ona i On
u danu kad su odlazili.
Ne reci mi da je slučajnost
odlazili su istog meseca a u različitim godinama
zauvek
ostavljajući me sa hrpom topline
ostavljajući me bez njihove volje slomljenom.
Jednom će neko vitraž napraviti od tih krhotina.
Jasiko moja, ne reci mi da je slučajnost
što su mi poslali prve pahulje
baš tada
čuvar sam njihovog pozdrava.

Na strani deset
mirisi kafe, kedra, toplog doma;
svetionici dobroga
pažljivo umotani u svilu retkosti.

U njemu, čudno simpatični ljudi
na kaldrmi ritualno piju čaj
iz šoljica sa drškom od oblaka.
I oni drugi,
porcelanski ljudi pred prepunom pozornicom padaju
misleći da napući neće nikad
keramičkima se podrugljivo smeju.

U njemu tamburaši i trubači
lumpuju sa mnom i sa Mikom
Šerbedžija u pauzi recituje neke naše pesme
zalivajući ih vinom
Lenon pevuši Imagine i nazdravlja sa nama.

Dobro je da si se izvukla odavde
ljudi su postali instant ubrzani
neki u kutijama umesto leptira skupljaju ljude
čiode u leđima mrznu pogled
zatresu se ruke, u oba slučaja;
zlom se hvale
ne, hororom se hvale
ne, još ne postoji reč za to
od empatije uspešno su vakscinisani.

Jasiko moja,
dobro je da si otišla odavde,
U herbarijumu moji pokušaji
ne trepni kad ti rečenicu, reč iskasape.
Jednom moje usne neće govoriti
ne pokušavaj da im prevedeš
mrava, zemlju i travke iznikle na mojim usnama.

Previše sam sebe jela.

Reci, bila je u prošlosti
doćiće iz budućnosti
noseći stari šešir s početka dvadesetog veka
i opet će se zakleti u drvene stvari namesto plastike.

Jasiko moja,
pišem ti a sve ovo već znaš

osim

dobro je da si otišla odavde

(I ti bi sebe pojela.)

Jelena Stojković Mirić
decembar. 2022.

Jelena Stojkovic Miric