Dugo ne koristim a zatrebaće;

da sortiram ukrase, zaodeni me

samog, melodičnošću zaboravljenog jezika

bez dlake na telu,  

razapinjanog na suviše strana.

Prognan, osuđivan, umalo streljan;

bejah beskućnik, iskušenik čula,

višeg znanja željan.

Da, nekad znači ne

ljubomorne slaviti, stisnute bele usne, oči.

Ne, dušu sklanjajući nek streljaju

gole zidove umesto mene, 

toplog ali gorkog grada;

kom vešto dodaju pesak, plimu i more.

Od istopljenog papira i gumenih gromada. 

Od mirisa nagorele, pomorandžine kore.     

dejanivanovic