kugle su padale sa jelke
odbijajući bitak na nečem tako statičnom
želele su snežnu vejavicu
tako se bar činilo dok su maslačkovim plesom
izletale kroz prozor našeg doma
plešući uz
muziku koja je otkidala kreč sa zidova
muziku samo za izdržljive

onu koja nas je raznela i napravila duboke kanjone u nama
bar sam to tako osetila
bilo je suza i smeha
onako kako treba biti
kad se govori kroz oči
i sećanja na prošlost i budućnost
razmenjujete moždanim talasima

za snežnu kuglu ne treba hiljadu ljudi
dovoljan je par snežnih rukavica
za kanjon jedna pesma koja otvara bele i crne tačke
ali naše tačke
koje ćemo vući vasceli život kao mladeže
geografske naznake
jesam li ti rekla
oh ja ponavljam sto puta jedne te iste stvari
volela bih da sam naučila da sviram klavir
ali gledaj me kako po tipkama gipko sviram ova slova
koju će naša mačka naći u ćošku
sklupčanu papirnatu lopticu
i igrati se s njom
ako se odlučim igrati gužvanja
posle zvuka štampača

Jelena Stojkovic Miric