Daleko si, moj prijatelju Beli

a kadkad blizu. Ovisno od snova.

Decenijama, znam, se nismo sreli

i pitam se dal sudbina je ova

što hoće, neće, vara ili želi,

da ostanemo svak ispod svog krova.

E, daljni, jedini moj drugar Beli.

Još teče krv kroz tvoje silne vene?

Još košava kroz tvoju kosu klizi?

Još naveče kroz silne tvoje stene

vruč vetar lista po prastaroj knjizi?

Ponekad, setim se, k’o da je juće,

na mladost našu, slatke uspomene.

Jel’ u toj prići bilo više tebe je il’ mene?

O, prijatelju Beli, nadahnuće.

Prolaze leta, proleća, jeseni

a ti ja smo kanda isti.

Ja mlad, počešljan, oba idealisti,

nestašni glumci u drevnoj areni.

Brezinbor