NEČUJNI TON U PROSTORU

 

Ustajem probuđen koracima reskim pod hladnom mjesečinom
Nezgrapna spodoba prozora bez milosti razvuče me
Preko šiblja, preko vrhova krošnjatih lipa, preko krovova
I ne stignem pitati kako to da se ne čuje tutnjava kotača
Koja me odnosi preko iskrivljenih sjenki vrba obraslih
Bokorom mraka
Pitam li jesam li doista izvan kreveta, ili samo gledam
Onog koji me motri mrtvim očima što spustiše se na pločnik


Još ustajem nad dubine u sebi iz kojih drhti zlohudi glas

Uvijek isti u neodređenom noćnom satu, u tihosti
Tajnih znamenja


Možda je to moj glas, poželim pomisliti, ali zasut

Neobičnom slikom stvarnosti, u san me probude zamrli
Glasovi nekih ptica što strijeljaju pogledom, onda se
Kao eho vratiše i proliše niz skamenjenu sterilnu bjelinu
Golih zidova oko mene


Liježem smiren šapatom koji me netremice gleda

Dalek, nedefiniran, sumračan, jedinstven, neodređen prostorom u kojem huji trska  zagrljena sumaglicom

mirkopopovic

Ana Porenta

urednica

Poslano:
02. 08. 2021 ob 10:54

Odmev, ki tesnobno prihaja od nekod - morda celo iz sebe samega - in ustvarja (skupaj s krajino pesmi) tesnobno občutje ... čestitke,

lp, Ana

Zastavica

mirkopopovic

Poslano:
09. 08. 2021 ob 12:41

Hvala puno, poštovana Ana.

lpm

Zastavica

Komentiranje je zaprto!

Podčrtanka

mirkopopovic
Napisal/a: mirkopopovic

Pesmi

  • 28. 07. 2021 ob 14:35
  • Prebrano 93 krat

Uredniško pregledano.

Zastavica