U KUĆI IZ KOJE SMO OTIŠLI*

puca sremska ravnica širinom

ozračava mračne uglove

blokova periferije i mesec

što iza ćoška pomirljivo žmirka

kao mladoženja

sa torte i sa zastakljenih terasa

zvera odomaćeno nebo

a izbledela noć sklanja se

u širom otvorene oči pasa lutalica

što tegle se kao naši dani

pločnicima dok prljavi parkinzi

zvižducima dozivaju

svet koji se rasplinjava od centra

do gvožđem i betonom ukroćenog

predgrađa tamo gde se vetar između solitera

i dečjih igrališta brzo umara

gde prestaju kruženja moje krvi i peska

nekadašnjeg mora i bez obzira na neprestana

bdenja vodenih ogledala reka što u čvrstom

zagrljaju drže grad i vrebaju

moje pokrete nemog stražara

iz središta mog bića kuljaju:

istočna i zapadna kapija beograda; oronule

zvezde i lovci na snove; senovite verande i nakaradne

mansarde; čavrljanja vrabaca i vriskovi

muškatli sa komšijskih balkona; preglasna

muzika iz besnih automobila bez krovova;

darežljive oči pasa iz kraja; besnilo

severca i nežni dodiri prvih pahulja;

očekivanje ljubavi i trajanje pakla rastanaka; prve

bele sokne i lokne od raspletenih kikica;

piskaranja po tragu bruna šulca; uzbuđenja

i strah od prvog školskog zvona; miris

knjiga i mlade bibliotekarke u lokalnoj

biblioteci; dremež punačke prodavačice

toalet papira sa divljih tezgi

u kraju; zadivljen pogled dečaka

na prvi bicikl; pune šake kose koja je

prestala da raste; memljivi podrumi i senke

što se u njima ne miču; neubrane

dženerike popadale po pločnicima; gozba

vrane ispod rascvetalog bagrenja; prvi

opiljci dečjih noktića; miris palačinki

sa trećeg sprata; dozivanja majki i odjeci

tek napisane pesme

jagodanikacevic