Ako bih pisao pesmu
Koja treba da se porodi i iznedri
Najlepše čeljade koje je video svet
Neizostavne bi bile one najbolnije reči
Koje smo izgovorili jedno drugome
Najbolniji osećaji

Neizostavne bi bile najglasnije tišine
One što vrište od snage
One što vrište od pritiska u venama
One što vrište od jedvačekanja u grudima
Što vrište do bola

Neizostavne bi bile noći
Kada smo gledali u dubine
I lutali u daljine
Sve one noći kada smo osećali blizine
Sanjajući ih otvorenih očiju

Neizostavna bi bila moja krv
Koja je prepuna tebe još od večeri kada si
Šarenilo iz svojih očiju preslikala u moje
Od trena kada si u moju krv
Ugrizom nečega što ne umem opisati
Ubrizgala otrov

Neizostavan bio bi i sav mraz
Koji nam se zavlači pod kožu
Ledi meso, nerve i razum
Mraz, od kojeg nam trnu kosti do srži

Plakali bismo
Ne da nam se
Smejali bismo se
Ne da nam se
Voleli bismo se
Ne da nam se

Ako bih pisao tu pesmu
koja treba da se porodi
Rodila bi se ljubav
Kakva ne postoji ni u starim ruskim romanima

Bojan Tasic