Nikad nisam verovao u vile
i nikad više neću
hodati ivicom šume.
U krošnjama drveća
motaju se senke
koje donose nemir
i seju strah.

Čudesne niti,
ispredoše mi Morfejeve tkalje
kada u noći punog meseca
ugledah šumsku vilu.
Na razigranom vrancu
jezdila je poljem mog uma.
Zlatni zraci mesečevog sjaja
Blistali su u njenoj kosi
Dok je galopirala na njemu
a on se pod njom propinjao,
rzao i njištao
znojeći se od topline
njenih bedara.
Stezala mu je grivu
i golim grudima dodirivala vrat
držeći se da je
u razigranom trku ne zbaci.
Zefir i Euros
sudarali su dahove nad njima
mrseći njenu zlatnu kosu
bacajući ka meni prašinu
koja mi je zatvarala oči
dok nisu prišli sasvim blizu.
Skočila je sa njega
šireći ruke ka meni.
- moj si! Tebe sam čekala.
Otvorio sam oči.
Vranac je već zaskočio
ždrebicu iz okupljenog krda.

Čudesne konce isprede Кlota
vukući ivicom šume
tananu nit života.

Nikad nisam verovao u vile.
Nikad neću verovati vilama.
Ja, čovek-vuk, ući ću u šumu
da tamo pronađem spas.

Dedino Muško (Zoran M. Jovanović)