Moje potkrovlje rustično, 

miriše orijentalno, mistično ...

Osluškujući, partituru

nedovršene simfonije  

očaran plovim, dragim sećanjima;

dalekim obalama Nove Kaledonije ... 

Gde su jednom davno

baš u podne 

krajem juna, vedrinu obala

iznenada ugasili oblaci, 

pakao monsuna ...  

Vetar je raznosio lišće  

egzotičnog žbunja, kiša

protrčavala, značenjima samospoznaje,  

dubinama melanholije;   

kucajući na prozorska stakla,

sve nedoličnije ...

I danas se pitam da li je

moglo, moglo biti,

nekako drugačije ..?  

Zar prošlost tada

ne bi bila mračnija ..?

Praznine konačnije ..? 

Sivilo beznačajnije ..?

dejanivanovic