Marina, mislim o našim svečanostima; 

prošlost me neprimetno  obuzima.

Zamišljajući kako ćemo se sresti , 

pokušavam da skupim pokidane niti  

uspomena a one naviru sve više.

Nažalost, nema ničega u prošlosti 

koju osećamo sa jedinstvenom strašću.

Prošlost, poput noći što nas krije

pod lakim velovima;

dok nas uspavljuje u tamnom naručju. 

Osim zore koja nas zatiče

pored Danice ali ne najsjajnije zvezde,

zornjače već pozajmljivačice;

koja nikada nije vraćala ono što je uzimala ...

Najlakše izgubi onaj, ko nema gotovo ništa;   

osim starih zabluda o ljudima, 

snova koje smo zajedno sanjali       

i koji su nas na kraju obmanuli,

kao što inače, svaki san učini.

Prošlost nam neće ništa novo reći.

Zar je zato potrebno tebi, o prošlosti,

obraćati se u drugom licu; 

govoriti Vi moja prošlosti ?

Zašto joj dižemo spomenike, 

zašto joj svetlimo u mraku a uzela je danak? 

Na kraju kiša ispira tragove krvavih mrlja

sa ruku sjajnih graditelja; slivajući se

niz proročanske linije, između prstiju.

Niz lukove mostova što  široko razapeti      

blistajući povezuju, neuhvatljive obale ...  

dejanivanovic