Ponekad zaista ne bih.

Ali živim među sivim figurama

od ogavnih memljivih koprena

u ateljeu kakvi mogu biti samo

na tavanima koje niko ne upozna

skroz od teških ispucalih greda

do jeftinog poda koji škripi

pod prašinom

na mansardi za iznajmljivanje

gde se rađala i propadala umetnost

najtežim, vančulnim mačjim hodom,

načuljenim ušima, naježenim žmirkanjem

svetlucanjem bistrih očiju u polutami

brisanjem nakostrešenim repom   

prašine među neželjenim slikama   

među neprevodivim bezbojnim studijama

među čađavim škrabanjima isplivalim

iz infantilne povesti

neutoljene gladi i halucinantne sitosti

koju ne razume niko osim mene

i ne želi ni jednim mega okvirom

i ne želi bar jednom iskrom

zarudelih polja žita, radošću živih suncokreta

ni jednim od njih da pokvari

svoj krhki mir razbaškaren, razmetljiv

zabarikadiran u sopstvenoj sobi ...

dejanivanovic