Reči kaplju niz taj vulkan

koji proždire srž i misao i svaki tren

ispunjava uzavrelim žezlom

što se kao bujica ispod kože razbija

i u ponore juri po vrelini

koju samo srce može da preživi

i da u svom kratkom zanosu

sruši jedan život do pepela

i porodi  ga još jednom

na vrhu magičnog pogleda u ta dva plava oka

zanesena bitkama želje i morala.

I misliš da je ceo svet u toj kaplji što ti ispunjava oko

Što svet posmatra iz čarobnog ugla uzdaha

Stišćeš prste i dubokim udisajima usporavaš lupanje srca

Da ne razgolitiš to bubnjanje u nepoznate ruke

Ćutiš, sama, zagledana u plavetnilo dalekih obala

S drugog kraja pogleda.

Reči kaplju niz taj vulkan

Usidren u moj početak sna i postojanja

I kao vodopad se slivam niz tvoj glas

Presrećna da postojim u ovom trenutku

Nemo ti pričam i otvaram pupolj srca

I smejem se svojoj nemoći u najlepšem danu

I ćutim da mi sa usana ne bi uzletela čežnja

I u tvoje oko zalutala, uzavrela, opijena.

Malaino