Snalazih se.

Često, svuda zalazih;

htedoh da napišem

savršenu pesmu,

za nijansu bolju

od prethodne.

Ali mi ponestade reči;

nekoliko ih se još vrzmahu

po mraku, zalutalom simbolikom.

Progovorio je samo čist papir, 

užasnom patetikom,     

poetikom praznine,

uzaludnosti i besmisla.

              ***

Koliko teško zvuči,

vrisak u mome uhu    

noćima; podižem utrnulu ruku,

stavljam hartiju pred oči

pa zgužvam ...

Jedva sričem slovo po slovo,

raskrečenim perom.

Ponos me vuče za nos;

napolju pljušte koraci pod kišom ...     

Sam na domašaju potpražnih senzacija

dubokog senzibiliteta,

ćutim u polusnu, dok ponovo

maštam kako brzo nestaju, most i pruga;

izvan uklještenog, suženog vidokruga.  

Mislim da se i aerodrom udaljava ...

Dok on nepomičan; ukrašen

tačkastim svetlima,

upravljan radiofarom.   

Obdaren sfernim talasima; 

ključa pod bombama, umesto dijaloga.

dejanivanovic