U pepelu izgorelog srca
sahranio sam demone prošlosti
koji su se vrzmali oko mene
pokušavajući da me nagovore
da poslednji zrak svetlosti
ispustim iz ruku i potonem sa njima.
Dok sam grčevito držao zrak svetlosti
ispustio sam zrno nade
koje je, zalivano lažnim osmesima,
počelo da klija i od pepela, iznova
raspaljuje davno ugašenu vatru.

Onda sam sreo nju.

Umesto poslednjeg zraka,
poželeo sam da svetlo
za koje ću se držati,
postane sjaj iz očiju boje žada.
Raširio sam ruke
i zakoračio u već raspaljenu vatru.
Iznova sam goreo dok su Harpije
krilima raspaljivale oganj.
Jutro je postalo veče
veče se pretvorilo u noć
a noć je progutala oluja

Oluja praćena kišom!

Juče sam pogledao u oči boje žada.
Sijale su, nekako, tuđe.
Golim ću prstima iskopati svoje
da nikad, nikad više
ne bi pogledale u njene oči.
Probuđene demone
na pozornici života
iz mulineta nateraću u kalesitu
i  sačekati priliku za krusado.
Odigraću poslednji tango
kao Al Paćino, u filmu Miris žene.
Maestralno.
Jednom sam ih, tako,  već nadigrao.

Da ne proklija, pregaziću nadu!

Dedino Muško (Zoran M. Jovanović)