Misli mi se uvek tebi vrate
Samo ti si umela biti onaj uragan
Od svih, najsitnijih delića prašine
Najfinije sreće
Neuronima što krene niotkud i ni iz čega
Samo ti si umela, na tako diskretan način
Da se ušetaš u jedan ustaljeni sklad
I uneseš nemire koji ispreturaju sve
A sreći daju neki novi oblik
Koji zapanji meso, krv i kosti
A onda ispari, jer mu je kratak rok trajanja.
Evo smejem se od jeda
I plačem od neke čudne sreće
Sve se poremetilo
Evo, i kiša pada
Topla, letnja
Sad bismo mogli onaj ples
Koji smo obećali jedno drugome
Željno iščekujući pljusak
Baš ovakav
Baš ovakav...
Ne znam zašto mora tako
Misli mi se uvek tebi vrate
Možda je to zato što mi nikad nismo bili mi
Jer smo zakasnili par hiljada godina
Da zapalimo nebo
I Neronu se osmehnemo u lice
Kao običnom paceru
Možda je to zato
Jer nismo hteli biti kamen spoticanja
Jedno drugome
A susret je bio neminovan
Baš onakav
Baš pod tim okolnostima
Baš tada
Ja ne želim verovati da je bilo slučajno
Možda je to bio samo ispit, koliko smo snažni
Koliko smo spremni da mi budemo mi
Ili da ne budemo, i da živimo s tim
Misli mi se uvek tebi vrate
I to će trajati još par hiljada godina
A onda će vreme zaboraviti da smo postojali
Onda će sunce zaboraviti dva pramena kose
I jedan glas, koji u sebi nosi pesak
Neke daleke pustinje
Gde sam mogao otputovati
I provesti narednih četrdeset godina
Slušajući samo njega
A onda će ostati samo priča
Kao zapis na kamenu
Da je neko, nekad, sreo nekoga
I da je bilo dovoljno snage
Da se, od dva obična metala
Izlije zlatni osmeh za beskonačno
Ali to će biti samo legenda

Bojan Tasic