ponovo sam izvršio jedno

od samoubistava skokom

sa mosta brankove ulice

gledajući u lice i dugo 

telo zmijugavog cara s imenom 

ponte vasko de gama

ispod je brbljao težo

otežao od srebra stomaka

riba toleda i aranhueza

putujući  divljom

ekstremadurom 

bez štambilja u pasošu

bez viza

danju se škripa ostarelih 

tramvaja uplitala u korake

devojaka u lepršavim

haljinama i otkrivala belinu

mladih zuba iz turističkih

flajera sa klupa parkova

u noći

a noći ...

kakve su tek noći bile ...

jedino su svetiljke alfama 

svetlele kao njihove 

oči srna u bojama 

fada kojim su se uspavljivali

bogovi  i ares i amor

a to što sam ubio ljubavi

samo je malo ljubavi bilo

i slobodno

stavi na dušu

lisboa minja dor

jagodanikacevic