Sinoć su pucali na lidera opozicije

u nekoj dalekoj, siromašnoj zemlji; 

u vazduhu se još osećao miris 
umirućih ostataka civilizacije, 
pomešan sa smrtonosnim dozama 
svakojakih aerozagađenja. 
Mirisalo je na sukobe oštrih razmera
samo razrešenja razmirica,

nisu bila na vidiku; 
ko je i zašto lovio u mutnom, opljačkao
izneverio, varao, krao, izneo ... lagali su, 
uglavnom svi ali niko nije hteo da sasluša
šta onaj drugi hoće da kaže, već svi kazivahu
svoju verziju, priču, svoju istinu, uglas ... 
Zar je, pobogu, toliko teško čuti, 
suočiti se sa njom, ma kakva ona bila? 
Zašto istina najviše plaši i boli, 
iako možda ima mnoga lica? 
Dok sam gledao uznemirujuće vesti
u polumračnoj sobi, sa bezbedne udaljenosti 
u nekoj dalekoj zemlji, čak na drugom
kontinentu, miris krvi i tla je privlačio 
petu, šestu i sedmu silu; čekale su 
spremne, zadivljene za njih opojnim,
oštrim mirisom profitirajućeg užasa ...

dejanivanovic