Kako se zoveš? Tišina je vladala ulicom. Molim te, reci mi makar prvo slovo, setiću se. I dalje ni glasa. Ona je pokušavala na sve načine da privuče pažnju na svoju zainteresovanost. Muk je vladao prostorom širim od ulice. Znam da smo se nekada družile. Da li je to bila osnovna? Srednja? Fakultet? Ne bih rekla da je posao. Nikada nisam radila. Reci bilo šta. Setiću se po boji glasa. Ova je delovala previše utučena i nije se ni moglo očekivati da će bilo šta reći. Ne znam šta bih drugo. Odlazim. Napustiću te. Ako osetiš potrebu da me nađeš, samo dođi ovde i izgovori moje ime. Ti njega sigurno znaš? Odmah ću se pojaviti. Nije mogla sprečiti par suza da joj skliznu na ruku i potvrde kako je oduvek bila tužna usamljenica koja je, nepoznatim jezikom, samo sa hartijom razgovarala. Brzo posle toga, i nju bi spalila zbog nejasnog odgovora.

Marina Adamović