Tebi, zaljubljenoj u ništa

zagledanoj u tračak radosti,

nesigurnim okom; 

uspavanoj, pored prozora,

popodnevnim zrakom.

Brze svetlosti, brže od misli;

Tebi, koja me držiš u životu,

prilagođenom dozom bunila

čas u blizini, čas na odstojanju;  

beskonačnu slobodu išteš.

Kad jedan put kažeš u zanosu

što te nema a drugi put idi, idi više ...

Tako da često zamišljen lebdim     

nad oštrom ivicom, bestežinskim stanjem;  

širokim obodom letim,

poput bezrazložnog kretanja zemlje

beskrajnim krugom,

istim tragom, neprekidnim ...

Zapuštenom putanjom,

meni dragom, punom ruža

i potmulih krika obnaženih tela,

luta moja goruća duša, 

(umorna od svih pitanja);

pokrivena naslagama pepela. 

dejanivanovic