Nisam tu...

Ne mogu da budem tamo gde vi to želite...

Za mene je došlo neko drugo vreme...

Vreme seobe...

Ne želim više da živim pod tuđom voljom i za tuđ račun

kao što mnogi pod ovom kapom nebeskom žive....

Kao da tako stvarno mora!

Kao da nikakvog drugog izlaza nema...

Kao da nikada ne možemo da ugledamo svetlost na kraju tunela!

Kažu proroci:

Sudbinu sveta i svaku pojedinačnu sudbinu piše ista ruka!

I da mi tu ništa ne možemo da promenimo!

I ne možemo...

Ali, zato možemo dok smo živi stvarno da živimo...

Stvarno da vidimo sve ono što nas okružuje, dodiruje,

da osetimo slobodu, lake grudi, širok osmeh bez zlatnog zuba...

26“Pogledajte ptice nebeske: Ne seju, ne žanju, ne sabiraju u žitnice, a ipak ih Otac vaš nebeski hrani. Niste li mnogo vredniji od njih.“

Evo, već čujem nevernog Tomu: „Lako je pticama Otac naš nasušni podario im je krila!“

Da uzlete, da slete, da pokupe letinu, onu istu što smo mi ljudi stvorili!

Da li smo?

Nismo, mi smo samo deo u tom krugu...

Živele bi one i bez nas...

Isto tako lepe, plahe, cvrkutave...

Zato,

ne zovite me, već pričajte mi o ljubavi...

Biću tu...

Da čujem svaki šapat vaš,

da čujem cvrkut ptica,

da čujem zrikavce u polju,

šum reke, i zov pesme neke daleke...

Onu vatru što tiho pucketa,

šum prstiju ispod zelenog žaketa...

Da čujem i osetim punim plućima

sve ono što je ispod ove nebeske kape

da me raduje,

dok jednog dana ne zatvorim očne kapke...

Ne zaboravite,

seobe znaju da budu duge i mučne...

Dragana Andric