Tako bih rado da presavijem vreme
Da dotaknem tu tačku u prostoru
Jednom čoveku, sa srcem deteta
Prašinu u oči da bacim
Da ne vidi
Vodu u uši da nalijem
Da ne čuje
Da otputuje
Jedna žena, da oseti neku blizinu
Samo da oseti
To nešto
Nešto što je trebalo biti
Al' da ne bude
I ona da ne vidi
I ona da ne čuje
Tako bih rado
Samo da slute da su se mogli sresti
A da se ne sretnu
Samo da slute...
Tako bih rado da mogu
Ne sećati se...
Al' ne mogu.

Tako bih rado da mogu napisati pesmu
U njoj da se dvoje rastanu
Kiša da ne pada
Oluje da ne besne, jake
Samo da se noć tiho spusti na grad
Svako da zaspi na svojoj strani sveta
Uplovi u neke nove snove
Svako u svoje
Tako bih rado da mogu napisati pesmu
u njoj da ne bude mesta za male strehe
Skloništa za pokisle šetače
Životne čekače
U njoj da ne bude mesta za zatamnjene ćoškove sobe
Za mučne tišine
Za stihove po zidu
Ispisane mastilom nevidljivim
Za prekinute misli u sred započete rečenice
Za neprogutane zalogaje
Za stegnuta grla
Za suze...
Tako bih rado da mogu
Napisati tako što...
Al'ne mogu.

Tako bih rado da mogu biti bitanga
Tako bih rado da mogu
Tek tako da odem...
Ali ne mogu
Jer te besomučno volim.

Bojan Tasic