U tom stranom gradu, široke su bučne ulice,

raskošni, blistavi bulevari.

Novi hoteli posvuda niču, sjajni;

zjape u visine ko planine, hoće da zakrile sunce!

Lako se prepoznaju ljudi sa novcem 

ali tvrdim i okorelim srcem.

Možda nedostaju dva - tri hotela lepa 

za ljude plitkog dzepa.

Diskoteke, klubovi zaglušujući, krcati ...

Muzika krešti, rulet se vrti.

Ujutro, kad voz uz škripu stane na poslednjoj stanici

u gomili izlaze samo povijeni, sumorni radnici.  

Rano, još pre zore će ih zaposliti na brodu,

da nose tvrde vreće dok sanjaju slobodu...

Kad brodovi odu, pošto se smiri dan

a nad luku nadvije gusta, tužna tama;

nečujno otplove u daljinu, privučeni moćnim pučinama.

Mi ostajemo, često i dugo u mislima

sa zaboravljenim lučkim radnicima;  

da sa hladnog kamena praznog pristaništa, 

ispraćamo lađe ponosne.  

Ruku praznih i dzepova, posmatramo kako zamiču,

ne znajući šta to odnose, odnose..?

Kad nemamo gotovo ništa ...

Iznenada blizu srca, počne snažno da izbija,

podmukla, živa tuga, zvana nostalgija.

U moćnom, večnom gradu, pijanom bogatstvu i sjaju,  

saznasmo u trenu: brodovi odnose  naše živote,

na njihovom već kraju..!  

dejanivanovic