Čitala sam stihove jednom divnon stvoru.
Znala sam da govorim sve što stvarno želim.
Odmah mu je čelo uraslo u boru
„Ovde sam da s tobom
istinu
podelim“.
„Mislim, dušo, da imaš baš logiku zdravu“,
izmenjenim pogledom, željan da me gane,
uzbudjeno pokaza prstom moju glavu:
„Stvarno ne znam zašto
ne pišeš
romane!
O, ne mogu, plašim se šta ću time reći,
duge priče zahtevaju da toneš u mrak,
iz sumornih misli svašta će poteći,
jednom sam pokušala –
bio je
loš znak.
Vodila sam sećanja u najteže dane
kada sam se pitala :zašto više živim,
padala u ponore gde nikad ne svane,
iz kojih se uspinjem
sa
očima
sivim.
Posle toga danima pričati ne mogu,
niti umem s mirom gledati na ljude,
a ne znam ni kako da se molim Bogu
da me tad ne ostavlja
medju
bolne,
lude.
Prijatelj me shvatio, zagrlio jako:
„Sada mi je jasno što su takvi sami,
i zašto su patili. Nije to tek tako
biti jadni Kafka,
Marsel Prust
i Kami“

Marina Adamović