Zaronio sam u tvoje srce, impulsivno.

Pronašao dečje lice u dalekim predelima.

Podari oskudnoj sreći večitu tajnu, intuitivno;

Ionako bol postojanošću žuri, godine brže idu.

Zbunjen remetim retke trenutke ptica,  

što dahtanjem čulnih krila kroz neistražene šume  

jednolično lebde. Raduje opravdavanje dogmi,

oči nam budne, nadilaze strah od naličja noći.

Razigrane stope sustižu golicanja,

nedostajućih, običnih prokletstava bez kajanja.  

Ustajale misli bujaju pod jastukom ispovesti;

isukan mač od ružinog drveta usred žarkog ognja.

Vreme prošlosti uništi nam san vredan slobode,

vrane ružnim krikom kruže nad otužnim bezdanom.

titrajem naglašena svetlost nam nagovesti;

da će suptilne vile otploviti nekuda, netragom  

ne osvrćući se na tu vrstu čednosti obesnog dečaka.

Žurno sprovode sluge jasnim poretkom; obalama usidrena,

ustalasana reka prolama ledena polja raskvašenim jezikom.

To je oreol zlatni na žednim grudima, otkuda, tim psima?  

Zauzdasmo vrh, začaranog brega tu gde stoji,

stežući kolenima, ponosni jauk uplašenog junaka.

Odlaze bludni snovi u jutra, nečujnim koracima

a mi, što isplakasmo more gorkih suza nad časnim sudbinama?             

dejanivanovic