Zvuk klavira,

glasnik tajnih nemira,

uvek čežnjivo impresionira. 

Raspon nečijeg raskošnog glasa,  

šume i mora ustalasa;   

Kamerni orkestar, usklađen,

lebdi kao sunčev vetar,           

očaran kosmičkom širinom,                                            

jedne violine, ushićen, prominentan,

nad zvezdanom prašinom ...                                                                                          

Među Planetama putuju zvuci, 

čas nežni, svileni, čas podivljali, jauci ...

Dok programirana mašina buku imitira. 

Menjao bih zvuk mašine,

njen sintetički kod, 

kad nema klavira,

moćnog glasa, violine,

bar za stari radio, simbol topline...

Ili slušao opijen, poeziju noći

u moru tišine ...

dejanivanovic