Juče si se, sasvim slučajno, setila koliko imamo godina
I sasvim slučajno si me obavestila o tome
Rekla si kako si iznenađena
I kako je sat u tvojoj sobi bezobrazno pokvaren
Rekla si da pokazuje vreme unazad
Rekla si kako ne smeš da gledaš u njega
Da si to izbegavala svih ovih godina
Veoma vešto...
Rekla si da si sada pogledala slučajno
Sasvim slučajno
I slučajno me obavestila o tome...

Naša pesma ima previše rupa na sebi
Ali ja sam neumorni krojač
Ne predajem se...

Rekla si mi, sećam se
Da sam jednom ušao u pogrešan voz koji vozi putem u nepovrat
Stajali smo zajedno na peronu, sećaš se?
Nisam ti zamerio što me nisi držala za ruku
Nisi htela da me kradeš od života
Rekla si da sam postao udaljena zvezda
I da si zbog toga ćutala sve vreme do sad
Ali si uživala na tremu svake noći posmatrajući nebo
Rekla si, sećam se:
"Pričali smo o tvojoj ljubavi
Pričali smo o mojoj ljubavi
Pričali smo o svemu
Samo nismo pričali o nama..."
Hteo sam te upoznati kao prijatelja
Hteo sam te zavoleti onakvu kakva jesi zaista...

Naša pesma ima previše rupa na sebi
Ali ja sam neumorni krojač
Ne predajem se...

Juče si mi rekla da se ne sećaš
Kada smo povadili srca jedno drugom
I pod rebra podvalili kamenje
Rekla si mi da si zaboravila kako se ljubav ne ispušta iz ruku
Rekla si...
Ne, nisi mi rekla
Prećutala si to
Ali su mi tvoje oči rekle
Da znaš da sam zaboravio kako se grli nebo
Da znaš kako grlim noć
Da znaš da je moja ljubav, nigde, do na belom papiru
Juče si mi prećutala ono što su ti oči vrisnule
I htela si da ćutim
I hteo sam da ćutim
Hteli smo oboje samo da ćutimo i tamo negde još uvek spavamo za nas
Negde još uvek ima nade
Negde još uvek čeka naš izgubljeni kompas
Nismo pomerali opalo lišće
Ali smo se oboje setili koliko imamo godina
Sasvim slučajno...

Naša pesma ima previše rupa na sebi
Ali ja sam neumorni krojač
Ne predajem se...

Znaš, ja sam svih ovih godina, bežeći od tebe, zapravo, bežao od sebe
I zbog tebe sam zavoleo Nju
Znaš, zamenila te je
Zamenila te je bolje nego što bi iko
Ona traži mnogo, traži previše, traži sve...
Ali ne ume da ode, ne ume da pusti
I ti si se instalirala u Nju
I ja sam se instalirao Nju
I postali smo trojstvo, jednosušno
Oprosti mi što, možda bogohulim ovako
Oprosti tu glupost
Znaš, ja sam tebe često nalazio
Na svakom koraku, u svakoj Njoj...
Recimo
U Preverovoj sekundi večnosti
Pronašao sam tebe
Ili
U ćutnjama Nerudine drage...
A Pero Zubac je voleo jednu Svetlanu
Jooj! Tek u njoj kako sam samo pronašao tebe...
I Hese je jednom rekao:
"Srećan je onaj ko ume da voli"
I ti znaš koliko te volim
I to mi je dovoljno,
Dovoljno za sreću
A ostalo...
Život nije baš tako kratak
Naći ćemo se negde na kraju
Ako nije predodređeno pre

Bojan Tasic