Postoji priča o danu koji predstoji.
Zamišljeni mudrac nije otkrivao tajnu, samo bi ponekad izustio :" stiči će dan...." Ljudi su mu prilazili, tiho bi pitali "kada?" On bi ostajao nepomičan, očiju prilepljenih za čudo neviđeno....ništa ne bi odgovarao. Svi su osećali da se nešto presudno kugli zemaljskoj priprema. Glasine su letele poput olluje, lomile listove nade u bolje sutra. Noć je ubacila u tamnicu sva iščekivanja. Ona su plakala, sudarla se u nemuštoj tami. Kip mudraca je bio prekriven hiljadama pitanja od misli iste boje. I..tako je vreme proticalo. U jednom trenu začu se glas. Svi su potrčali iscrpljeni ka mestu gde je junak ove priče sedeo i gledao u sunce na pomolu. "Stgao je dan." Ljudi su se začuđeno pogledali, nisu više imali snage da pitaju šta će se desiti. Mudrac je podigao ruku prema svetlosti i nastavio kao da samom sebi odgovara: "još jedan dan je stigao- isti kao onaj juče" Ljudi su spustili glave postiđeno i tek tada shvatili da ne treba puno mudrosti da bi se život odgonetnuo. Svaki je dan kap večnosti koja se, ipak, može preliti. Nećeš otkriti nšta novo: živi kao da  je prvi i poslednji, ali - živi.

Marina Adamović