O, Meri, što sišla si sa crne planine, oštrija od jatagana

i lagana kao kolo banatsko.

Gospodarice nekoliko stotina hiljada konjanika.

Putuješ li u zemlju tjudorskih ruža

kao klavir ili pratnja meni, blizancu stvorenom prema tvome liku?

Bojiš li se nenastanjenih mesta,

pomrčine, pustoši i vojnika?

Ili da će pustinjaka ćerka zapleniti moju ljubav

u lozi vinograda s cvetovima koji ne venu?

O, Meri, koja si tvrda zemlja i sav život na njoj,

a postidna kada vidiš elegantnog muškarca

koji je bez ikakvog zadržavanja.

Razlupaću svakog koji se usudi uznemiriti

pege na tvojim butinama i tvoj ten boje kajsije.

I ko stavi tvoj profil na pramac broda,

a tvoje srce umesto krsta na belo postolje.

I šta će doktorat nekom ko ima takva bedra, Meri,

i ostavlja po ulici šarene tragove dok hoda sa osmehom?

Rapsodija u plavom, umetnost renesanse, nauka o ljudskom telu

od Leonarda do sada, šangajski džez orkestar,

to si ti, za mene, Meri, koji sam napunjen vazduhom

i razoren godinama.                                                                                                                

Dok mi šapućeš u čudnoj pozi onih koji ne znaju

da li bi trebalo da krenu napred ili nazad,

s očima nenaviknutim na mrak,

oborena na tle, porebarce, znam

da ti nema ravne pod nebom ovim, iako te ne poznam.

Iza nas i posle kiše ovde će pevati stotine pevača,

srećnih i umornih od postelje, ali niko neće, kao ja,

spasavati sebe, ne osvrćući se,

odvažan i svetlucav od tvog imena.

I zato, Meri, sa glasovima između dva sveta

ja pevam o tebi koja probuđuješ planine i zvezde.

Ti, pakleni ciganski tango u Rojal Festival Holu,

možda misliš da te volim na neki bezuman, nedokučiv

i svesti nedostupan način.

Ja, stanovnik Panonske nizije,

jedino čega se bojim to je – da mi je duša besmrtna,

da mi je u rukama mapa vremena čiji listovi ne blede

i da neću zaspati od tvoje ženske nežnosti, o Meri.

Ljiljana Fijat