Mogao bih ti napisati
Da putujem paklenim drumovima kocke
Da se opijam i tumaram noćima
Da sam Keselov Danijel zaluđen Ženevijevom
Da se ubijam lagano, malo pomalo
Mogao bih, ali neću
Pisaću ti da sam trezven u inat sudbini

Mogao bih ti napisati
Da bolujem, da ću umreti, nestati, ispariti kao magla
Da se raspadam poput stare trošne zgrade godinama napuštene
Da sam poput Džejmsovog Ralfa Tačeta opčinjenog Izabelinim očima
Mogao bih, ali neću
Živeću u inat smrti

Mogao bih ti napisati
Da sam nesrećan i sam
Da tužnim jutrima brišem rosu sa očiju
Da noćima bolu plaćam ceh a budan sanjam
Mogao bih, ali neću
Pevaću u inat svemu

Znam da se pitaš zašto ti pišem
Eto, baš zato...

Jer, sunce ne pita želimo li svu tu toplinu
Prosto nas zagrli svojom ljubavlju
I mi mu se obradujemo

Eto, ja te molim
Molim te, budi dete
Ne pitaj za razloge
Naprosto, raduj se svemu, sitnicama
Ja ću već znati da osetim
Ja ću znati kako izgledaš
Ja ću se setiti kako si se smejala
Nekada, kada sam ti rekao da ne prestaješ
Sećaš li se Okice mala?
Meni su se ti trenuci urezali u oči
I plamte...
Zato ti pišem
Eto, zato...

Znaš, nikada nije prestalo
Samo je mesec zamenio tvoje osmehe
Jedino snegovi još ne padaju
Ne kao onoga dana kad smo oslikavali svemir
I maštali o slobodnom nebu
Vedrom, plavom, beskrajnom samo za nas
Bili smo sebični
Bili smo tako sebični
I sad mi je samo žao što nismo ostali zauvek takvi.

Bojan Tasic