ime joj ne znam

a znam da postoji.

Oko moje u tudjem telu

pošalji vetar mudrosti

u grudi moje bele

i sve mi nemire oprosti.

Hoću samo s tobom

da šapućem po pesku

vrelom, te nežne reči

nek šume u tvom otisku.

Penu, što se stvori

u nemirima našim

talas mora odneće

lako, to me dušo plaši.

Ostaće more i obala

i naše ljušture dve.

U prah se sve pretvara

vetar će oduvati sne.

Pogledi tužni okovani

senkom prošlosti naše,

ne veruju da ljubavi nema,

da nas jedu aveti strašne .