Tog dana, te i te godine, taj čovek se rodio. naučio je da
govori, da vlada svojim telom, naučio je da koristi oči, usta... to
– posebno – pregrizao je pupčanu vrpcu i krenuo u svet.
obuzelo ga je prejako ushicenje jer je dokazao sebi da stvarno
postoji. Dugo je hodao svim meridijanima, stavio podne među
slepe oči i shvatio koliko je veći od Zemljine kuglice. Na
trenutak se vratio u predeo rođenja, tek onako, da imitira
čoveka sa uspomenama i ponašanjem po pravilima životne
paralele.
međutim, kako je stigao do prve raskrsnice, zbunio ga je znak
za samo 2 dozvoljena smera kretanja. seo je kraj sebe, duboko
se zamislio, a očaj i strava pljusnuše iz vedra neba.
na svu sreću, ostalo je u njemu još malo snage da odluči šta će
– birajudi između 2, odabrao je smer 3. nepostojeći.
živote! Ima nade, ima!

Marina Adamović