Vreme briše obris rumenila
prethodnih zora kao i sjaj sunca.
Iza zavese sna sve pada u ponor zaborava.
Čak i velike istorijske stvari.
Vreme briše nemir srca,
trne odsjaj dragog kamenja
i polako postaje prah.
Vreme briše iz ušiju šušanj zrele brdske raži.
Iz očiju, žarku bulkinu boju, ukras u žitnom polju.
Šum morskih talasa…
Prikrada se tajanstveni muk.
Vreme briše i sumnje u srcu
da čuda još postoje.
Ja verujem u Boga,
Tvorca vaseljenskog života.
On je sudbina – određuje životni put.
Intuicijom pratimo trag.
Čas je sve tako stvarno,
čas irealno kao priviđenje.
Vreme briše sve,
čak i početak i sami kraj.
Potire samo sebe.
Samo ostaje neuništiv
uvek Jedan koji je „Alfa“ i „Omega“ –
Gospod Bog.
I svakoj duši
u Njemu je Boravište.

Radmila Milojević