Drvo je načas zapevalo
pa uzdahnulo
iz oka mu kliznu kap
pa još jedna, pa reka
trava se trže diže glavu
zamirisa na vodu sprženu zemlju
drvo je kao ukopano
pratilo šta mu se mučno sprema
pogleda razbarušenu nežnost
pokuša da stiša plač
sklapao je kapke uzalud
rukama pređe preko lica
ono opet posta iskričavo
pesma ga je izdala
pobegla u gnezdo
Zevsova strela je meni namenjena
kada padnem prekrij me rukama
usahnuću ali biću tu
tvoje je srce duboko za oboje
jednom ćemo se opet prepoznati
u svetlosnoj kiši meteora
i setićemo se da je svaki uplakani kraj
početak smelog neobičnog jutra
suzama ovlažena trava
diže ruke i prihvati ono  
što je iz  njenog tela raslo

Marina Adamović