POLA VEKA
Na klupi u parku, sedelo je dvoje mladih. Nešto su tiho pričali. Kada su zaćutali, on je pogledao nju, ona njega. Zatim, on je okrenuo glavu na drugu stranu, ona je svoju spustila u krilo. Privuklo me je ovo dešavanje. Prišao sam bliže. On je ustao i otišao negde. Ona se nije pomerila. Stupio sam još korak-dva napred. Nisam ni disao. Već se veče spuštalo, zatim noć bez ijedne sijalice u blizini. Šta će biti s devojkom? Samo sam gledao i razmišljao. Ko zna kolko se dugo ovo odigravalo?
Najednom, osetih usporeno svitanje. Odlučio sam da joj priđem sasvim, ali: nije bilo devojke, nije bilo klupe, ni parka, ničega! samo lupanja srca od pre pola veka.
Uživao sam u napisanom! BRAVO, BRAVO!!!
lpm
Odlična završnica. Bravo Marinče.
Zaista izvrsno, jako puno mogućih raspleta!
Hvala svima na čitanju i komentarima!
lp
Marina
Marinine prozaide su čudesne! One na upečatljiv način crtaju onu tanku granicu koja ih razdvaja od lirskog i proznog. Granicu, zasnovanu na autorefleksivnoj svesti same autorke.
Tako je i u ovoj pesmi koja je mala reminiscencija na mladost i mladalačku (prvu?) ljubav. Uzgred, iako je posmatrač događaja, tj. lirski subjekat muškog roda, ne damo se zavarati - pesma je lična, odaje je lupanje srca :)
Čestitam,
lp
Jagoda
Hvala, Jagoda na divnom komentaru
lp
Marina
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: Marina Adamović
- 04. 08. 2019 ob 19:18
- Prebrano 694 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 267.44
- Število ocen: 12