Napukla je stvarnost u tom susretu pogleda,
U nemom prasku drhtaja, što ostavlja
Neizbrisiv trag u pretkomori ljubavi,
U toj začaranoj šumi nenapisnih poruka.
Iscrtavali smo ptice po goloj koži,
Ustalasnih pera na svakom pregibu,
S mislima što padaju kao letnja nasmejana kiša
Na usne, slatkošću od poljupca isklesane,
Priljubljene obale tvoga i moga dlana
U neistraženim poljima dodira,
Bez reči stopljena plava i jantar zenica,
Toliko sakupljenih trenutaka u jednom udahu,
I...Da li postoji zaborav od sebe?
Jer ja sam ti, a ti si ja!
Razlikujemo se samo po glasu i krvnoj grupi.
Ruke su nam od zemlje sazdane, i vazduha,
Izgaramo u horizontu, spajajući senke i duge,
Tek na pedalj do neba,
Levitiramo, dobacujući se snovima,
Maskirani karnevalskim maskama života.
Suncokreti znaju našu tajnu
I ptice i Mesec, dok nam sakriva korake
I Sunce, dok nas kupa nanovo rođene...
A mi?
Otići, znači li to predati se,?
A da nije ni započelo putovanje.
Premalo radoznalosti, previše straha
U ovoj trci sa poslednjim otkucajem sata,
Kada ne znaš ni zašto, ni kako
Otključati sve reke, koje odnose tugu,
Otvoriti kavez svih mora, koja spajaju obale,
Na pesku nam čuvaju okamenjene zakletve
I iscrtana srca sa našim imenima...
Probuditi se, da li je to moguće?
Držeći se za ruke, krenuti u dan, zauvek.

Malaino